U modernom svetu, svetu masovnog konzumerizma, veliki broj ljudi poseduje daleko više predmeta nego što im je zaista potrebno. Police, fioke i ormani su puni stvari koje smo kupili, dobili ili nasledili, a koje retko ili gotovo nikada ne upotrebljavamo. Neke od tih stvari čuvamo iz sentimentalnih razloga – stare dnevnike, fotografije, suvenire sa putovanja.
Druge predmete zadržavamo verujući da će nam nekada u budućnosti zatrebati. Svi imamo onu jednu kutiju sa kablovima i adapterima „za svaki slučaj“. Ponekad, stvari jednostavno ostaju u našim domovima jer ih imamo toliko, da nismo stigli sve da ih upotrebimo.
Uprkos tome što u nekom smislu svi gomilamo, važno je napraviti distinkciju između prekomernog posedovanja koje je gore opisano i patološkog sakupljanja. Kada ono „za svaki slučaj“ postaje teret koji narušava svakodnevnicu? I gde povlačimo granicu između uobičajenog čuvanja i problema koji zahteva pažnju?
Šta je patološko sakupljanje?
Patološko sakupljanje (engl. „hoarding“) predstavlja oblik ponašanja koji karakterišu prekomerno gomilanje predmeta uprkos njihovoj maloj upotrebnoj vrednosti i manjku prostora za skladištenje. Podrazumeva i poteškoće u odbacivanju stvari, nagomilavanje predmeta do nivoa narušene funkcionalnosti i uznemirenost pri samoj pomisli da se neki od nepotrebnih predmeta odbace.
Osobe koje boluju od ovog poremećaja često osećaju intenzivnu emocionalnu vezanost za predmete, kao i snažnu teskobu pri pomisli na mogućnost njihovog bacanja. Nered koji se javlja kao posledica gomilanja ne nastaje zbog „obične“ neurednosti ili lenjosti, već je pokazatelj dubljeg problema i deficita u obradi informacija. Iako često prolazi ispod radara, pokazalo se da klinički značajno hordovanje pogađa 2 do 5% populacije.
Razlozi za čuvanje stvari
Kada su u pitanju razlozi zbog kojih ljudi čuvaju stvari, istraživanja nisu pokazala razlike između osoba koje boluju i onih koji ne boluju od ovog poremećaja (Frost i sar., 1995). Razlozi se mogu podeliti u tri kategorije: sentimentalni razlozi, instrumentalni razlozi i estetski kvaliteti. Dakle, pokazalo se da razlika između onih koji gomilaju i koji to ne čine nije u prirodi razloga, te se onda nameće pitanje „u čemu jeste?“.
Dosadašnje studije ukazuju da je u pitanju broj i raznovrsnost predmeta kojima se pridaju pomenute vrednosti. To znači da i jedni i drugi načelno zadržavaju predmete zbog ideja da će im biti potrebni, zato što su im lepi ili nose određene emocionalne uspomene, samo što osobe koje patološki sakupljaju smatraju da veći broj njihovih ličnih predmeta ispunjava ove kriterijume. Čini se kao da je ovaj proces u njihovom slučaju preuveličan.
Da li je kolekcionarenje oblik patološkog sakupljanja?
Na prvi pogled, može se učiniti da kolekcionarenje veoma liči na patološko sakupljanje. Često u ranim fazama poremećaja može biti i izgovor za preterano čuvanje predmeta. Ipak, granice između ova dva oblika ponašanja postoje, a razlike je lako uočiti. Pre svega, kolekcionari pažljivo tragaju za određenim predmetima, koje potom pažljivo organizuju i prikazuju. Čak i onda kada su velike, kolekcije nisu pretrpane, a kolekcionare ne prate distres i problemi u funkcionisanju.
Kolekcionari tipično skupljaju vredne predmete kao što su recimo umetnički predmeti, knjige ili antikviteti. S druge strane, osobe sa problemom patoliškog sakupljanja čuvaju širok spektar predmeta. Ti predmeti najčešće imaju malu upotrebnu i materijalnu vrednost, a svrha njihovog čuvanja nije plansko formiranje kolekcije.