Mogu li ja to? Šta je samoefikasnost i zašto je važna

Dvoje ljudi može imati približno isto znanje, slične sposobnosti i podjednako dobru priliku da nešto uradi. Ipak, jedan će pokušati, a drugi će odustati pre nego što je uopšte počeo, ili u zadatku neće dovoljno istrajati.

Jedan će posle prve greške promeniti pristup i nastaviti, a drugi će istu grešku protumačiti kao potvrdu da nije dorastao zadatku.

Razlika između onoga što možemo i onoga što očekujemo od sebe

Jedan od pojmova koji nam pomaže da bolje razumemo ove razlike u ponašanju je samoefikasnost. Albert Bandura ga je uveo u psihologiju, a definisao ga je kao verovanje osobe da je sposobna da organizuje i izvede postupke potrebne za ostvarivanje određenog cilja. Najprostije rečeno, radi se o odgovoru na pitanje:

„Koliko verujem da mogu da uradim ono što ova situacija zahteva od mene?“

Ovo pitanje je važno zato što ljudi ne reaguju samo u skladu sa svojim stvarnim sposobnostima, već na njihovo ponašanje utiče i ono što o tim sposobnostima misle. Kada osoba razmišlja o polaganju ispita, promeni posla ili suočavanju sa anksioznošću, njeno ponašanje ne zavisi samo od procene težine zadatka, već i od procene sopstvene sposobnosti da se sa tim zahtevom izbori.

Kropka između objektivnog znanja i unutrašnje sumnje

Osoba može imati dovoljno znanja da položi ispit, a ipak od tog ispita odustajati zbog očekivanja da neće uspeti. Može imati dobre socijalne veštine, a retko ich koristiti jer unapred očekuje da će se zbuniti. Može znati kako da postavi granicu drugoj osobi, ali ćutati jer sumnja da li će moći da podnese konflikt koji bi mogao da usledi.

U svim ovim situacijama postoji razlika između onoga što osoba objektivno može i onoga što očekuje da će moći da uradi kada dođe trenutak da tu sposobnost upotrebi.

Samopouzdanje vs. Samoefikasnost: U čemu je razlika?

Samoefikasnost nije isto što i samopouzdanje. Kada ljudi kažu da „nemaju samopouzdanje“ često govore o veoma različitim problemima.

• Samopouzdanje je širi i manje precizan pojam koji se odnosi na opšti osećaj sigurnosti u sebe.
• Samoefikasnost je konkretno verovanje da smo sposobni da izvedemo određeno ponašanje ili zadatak.

Stoga, možemo biti generalno samouvereni, ali imati nisku samoefikasnost za neke konkretne zadatke.

Zašto je ovaj pojam ključan u psihoterapiji?

Kada na terapiju dođe klijent i sa terapeutom podeli da nema samopouzdanja, terapeut još uvek zna vrlo malo. Zato uvođenje pojma samoefikasnosti prilikom razmatranja problema samopouzdanja ima višestruke koristi.

Kada temu niskog samopouzdanja prevedemo u konkretne sumnje u sopstvenu sposobnost da izvedemo određene zadatke, problem postaje mnogo jasnije definisan. To nam daje i mogućnost da preispitamo:

1. Šta osoba predviđa i očekuje,
2. Šta radi kada se nađe u toj situaciji i šta izbegava,
3. Koje veštine poseduje,
4. Kroz kakva iskustva može da proveri svoje procene sopstvenih sposobnosti.

Pored toga, samoefikasnost utiče na nekoliko važnih aspekata ponašanja tokom ostvarivanja cilja: da li ćemo uopšte pokušati, koliko ćemo napora uložiti, koliko ćemo istrajati u zadatku uprkos preprekama i kakav zaključak ćemo izvesti onda kada ne uspemo.

Kada osoba procenjuje da može da savlada neki zadatak, veća je verovatnoća da će mu pristupiti, uložiti trud i istrajati kada naiđe na teškoće. Kod niske samoefikasnosti prepreka se lakše tumači kao potvrda očekivanja da osoba nešto ne može, što povećava verovatnoću odustajanja. Time se smanjuju prilike za vežbanje i sticanje iskustava koja bi tu početnu procenu mogla da promene.

Zašto pozitivne afirmacije nisu dovoljne?

Ponekad čujemo da se samoefikasnost može razvijati upornim ponavljanjem pozitivnih tvrdnji o sebi. Ipak, tako konstruisana „vera u sebe“ ima ograničenu psihološku vrednost.

Osoba gradi procenu svojih sposobnosti iz podataka kojima raspolaže:

• Iz sopstvenog ponašanja i ranijih rezultata,
• Posmatranja i poređenja sa drugima,
• Povratnih informacija koje dobija,
• Načina na koji tumači sopstvene emocionalne i telesne reakcije.

Najvažniji izvor samoefikasnosti predstavlja sopstveno iskustvo. Procena da nešto možemo postaje stabilnija kada je zasnovana na konkretnim pokušajima, vežbanju i iskustvu savladavanja teškoća.

Zato jedno iskustvo u kome osoba održi prezentaciju uprkos tremi, postavi granicu uprkos nelagodnosti ili ostane u situaciji uprkos anksioznost ima veću težinu od brojnih verbalnih ohrabrivanja.

Kako se samoefikasnost zaista razvija?

U psihoterapiji se zato samoefikasnost uglavnom razvija kroz postepeno izlaganje, bihejvioralne eksperimente i vežbanje novih ponašanja.

Osoba kroz takva iskustva dobija preciznije informacije o tome šta može da uradi, koliko neprijatnosti može da podnese i kako reaguje kada se pojave greška, neuspeh ili neizvesnost. Vremenom se procena sopstvenih sposobnosti sve više zasniva na iskustvu, a manje na pretpostavkama o tome šta bi se moglo dogoditi.