Pojam gubitka u psihološkom smislu odnosi se na emocionalni i psihički proces kroz koji ljudi prolaze kada se suoče sa izostankom nečega što je bilo značajno za njihov život. Kako su gubici univerzalna pojava, naš život sam po sebi podrazumeva nošenje sa različitim vrstama gubitaka. Iako može imati različite oblike i manifestacije, gubitak je najčešće povezan sa situacijama koje izazivaju duboku tugu, depresiju, anksioznost, osećaj unutrašnje praznine, nemanja kontrole i bespomoćnosti, ali i gubitak identiteta i životnog smisla.
Kada i kako se izgubio smisao?
Savremeno društvo, sa jedne strane, više nego ikada, nudi mnoge mogućnosti za lični napredak i materijalno postignuće. Sa druge strane, sve veća mogućnost izbora, dostupnost informacija i pritisak da konstantno postižemo više i bolje, dovode do preopterećenosti, gubitka fokusa i osećaja zbunjenosti. Sa modernim načinom života, smanjenom tradicijom, smanjenim religijskim uticajem, manjom povezanošću sa prirodom, gubitkom poverenja u institucije i autoritete, čovek se sve češće susreće sa pitanjem smisla, koji nije samo intelektualno pitanje, već duboko emocionalno iskustvo.
Zašto težimo smislu?
Prema Geštalt psihologiji, ljudi imaju urođenu tendenciju da vide obrasce i organizuju informacije u celokupne strukture, umesto da se fokusiraju na pojedinačne elemente. Naša perceptualna organizacija je takva da uobličava nasumične nadražaje koji do nas stižu. Tako je crtež figure koji opažamo, zapravo niz grupisanih tačaka. Na isti način, svakodnevne događaje i funkcionisanje naših života pokušavamo da uklopimo u smislenu celinu. Bez smisla, stvari nam izgledaju haotično i bez kontrole. Težnja za smislom zadovoljava našu psihološku potrebu za stabilnošću i sigurnošću. Omogućava nam da razumemo svet oko sebe i da se nosimo sa njegovim nesigurnostima.
Kako se nositi sa gubitkom smisla?
Kada prestanemo da sverujemo u stvari koje su nas ranije motivisale, najčešće osetimo unutrašnje razočarenje. Nekada na pitanja: ,,Zašto?“ Ili: ,,Šta sa tim?“, ne dobijamo odgovor koji nas zadovoljava ili uviđamo da konačnog odgovora nema. U jednoj od svojih knjiga, Irvin Jalom, američki psihijatar i terapeut, navodi neke načine koja nas približavaju osećaju smisla, kao što su:
Altruizam – činiti dobro drugima i stvarati bolje uslove za život, pronalaženje smisla u davanju i dobročinstavu.
Kreativnost – zauzeti kreativan pristup u životu i imati na umu da se može biti kreativan u bilo kojoj delatnosti.
Posvećenost cilju – biti posvećen cilju koji nam je veoma važan.
Samoaktualizacija – posvetiti se razvoju i ostvarenju svojih potencijala.
Ljubav i odnosi sa drugima – ostvarivati se kroz odnose i povezivanje sa drugima, uključiti se u ljudska iskustva drugih i pronalaziti smisao u tome.
Hedonizam – potraga za zadovoljstvom u najširem smislu.
Primećuje se da su navedeni načini isprepleteni i uzajamno povezani. Tako kreativnim nastojanjima težimo da poboljšamo svet u kom se nalazimo, a samim poboljšanjem sveta u kom se nalazimo, možemo altruistički uticati i na druge. To zapravo činimo iz hedonističe težnje da se osećamo dobro, kada pomažemo drugima.
Kako imati nadu, ako izgubimo smisao?
Prema Irvinu Jalomu, gubitak smisla nije samo negativan fenomen i nešto od čega treba bežati. On ne predstavlja kraj, već novi početak. Početak ozbiljnog i hrabrog istraživanja koje nas vodi ka dubljem razumevanju sebe, istraživanju našeg postojanja i unutrašnjih snaga za koju nismo ni znali da postoje. Bez obzira na to koliko se ponekad osećali izgubljeno ili nesigurno, svi smo mi u potrazi za smislom. Upravo ta potraga može biti najvažniji deo našeg života.
Ipak, sama potraga nam ne obećava dolazak do odgovora, ali nas različite vrste angažovanja približavaju odgovoru. Kako i sam Jalom navodi ,,angažovanje je ključno, iako ono ne pobija pitanje o smislu“. Takođe, ističe da nekada ,,čovek mora da uroni u reku života i dopusti da voda odnese pitanje“, jer zašto nije jedino pitanje koje traži odgovor, već i pitanje kako, a u domenu odgovora na pitanje kako leži puno lične odgovornosti, izbora i prostora za promenu.