Na poslu se ne tuguje. Bar nam tako govore.
Ne plače se, ne zastaje, ne preispituje previše. Posao je posao, a emocije pripadaju privatnom životu. Ali istina je da i na poslu gubimo, samo to ne zovemo gubitkom. Gubimo smisao, poverenje, odnose, prilike, pripadnost, pa čak i delove sebe. Iako to ne izgleda kao klasična tuga, u suštini jeste.
Na početku karijere sve deluje jasno. Imamo ideju o tome ko smo, čime želimo da se bavimo i kakav trag želimo da ostavimo. Dajemo sve od sebe, učimo, rastemo i verujemo da naš rad ima smisla. A onda, negde usput, počne da se menja ton. Zadaci su isti, ali sve teže padaju. Ljudi su isti, ali razgovori postaju površniji. Projekti se nižu, ali onaj osećaj ispunjenosti polako bledi. I shvatimo da naš posao više ne liči na nas. Da nešto što je nekada imalo smisla sada deluje prazno.
To nije samo profesionalna promena. To je gubitak. Gubitak dela identiteta. Onog dela koji se godinama gradio kroz posao, timove, odgovornost i doprinos.
Gubici koje potcenjujemo
U radnom okruženju tugovanje gotovo da ne postoji kao pojam. Kada kolega ode, kažemo „život ide dalje“. Kada se atmosfera promeni, racionalizujemo da „svuda ima problema“. Kada izgubimo motivaciju, uveravamo sebe da je to samo faza. Ipak, u svemu tome postoji emocija koju retko priznamo: tuga.
Tugujemo kada projekat u koji smo uložili vreme i energiju propadne.
Tugujemo kada se razočaramo u ljude sa kojima smo verovali da delimo iste vrednosti.
Tugujemo kada shvatimo da naše ideje više nikome nisu važne.
Tugujemo čak i kada odlučimo da odemo, jer ostavljamo deo sebe koji je verovao da će biti drugačije.
I sve to prođe bez rituala, bez reči, bez priznanja. Samo nastavimo dalje, jer „tako treba“.
Tuga koja se ne vidi
Na poslu tuga ne izgleda kao suze. Izgleda kao umor koji ne prolazi. Kao gubitak koncentracije, kao povlačenje, kao cinizam.
Ljudi često misle da su samo demotivisani, da su „pregoreli“ ili da im treba promena. A zapravo su u fazi tugovanja za onim što su izgubili: veru u smisao, osećaj povezanosti, stabilnost, sigurnost, identitet.
U psihoterapijskom smislu, tuga je prirodna reakcija na svaku vrstu gubitka. Na poslu je ne prepoznajemo jer mislimo da moramo biti racionalni, profesionalni, otporni. Međutim, potiskivanje tuge ne donosi snagu, već produžava stanje iscrpljenosti i praznine.
Kriza vrednosti kao tihi gubitak
Jedan od najdubljih oblika gubitka na poslu dešava se kada naše lične vrednosti više nisu u skladu sa vrednostima organizacije.
Ranije smo verovali da naš rad doprinosi nečemu važnom, da možemo da učimo, da se razvijamo, da budemo deo nečega većeg. A onda shvatimo da se sistem promenio, da su ljudskost i smisao zamenjeni brojkama, rezultatima i kontrolom.
Tada ne gubimo samo motivaciju. Gubimo deo sebe koji je verovao u to mesto i u tu priču. To je možda najteži oblik tugovanja na poslu, jer nema jasnog kraja. Svaki dan je pomalo oproštaj, a mi to ni ne primećujemo.
Zašto je važno dozvoliti sebi da tuguješ
Tugovanje nije znak slabosti, već proces prilagođavanja na promenu.
Dozvoliti sebi da prepoznamo tugu znači priznati da nam je nešto bilo važno.
To može da znači da nam je teško što naš trud nije primećen, što odnosi više nisu isti, što više ne prepoznajemo smisao u onome što radimo.
Sve dok to poričemo, telo i um pokušavaju da izdrže u praznom prostoru između starog i novog. Ali tek kad priznamo da nas nešto boli, možemo da počnemo da se oporavljamo.
Kad tuga postane kompas
Tuga ima smisao. Ona pokazuje gde je postojala veza, gde je postojala vrednost, gde smo bili istinski prisutni.
Na poslu, tuga može da bude važan signal, da više ne rastemo tamo gde se nalazimo, da se promenio kontekst, ili da je vreme da preispitamo sopstvena očekivanja.
Zato, ako imate osećaj da ste izgubili deo sebe u poslu koji ste nekada voleli, nemojte to smatrati slabošću. To je prirodan deo procesa promene. Možda se kroz gubitak samo menjamo.
I to nije kraj. To je početak nečeg novog.