ODBRANA PERFEKCIONIZMA – ŠTA AKO PERFEKCIONIZAM NIJE UVEK LOŠ?

Kada čujete reč perfekcionizam, koja vam je prva asocijacija? Da li pomislite na „ ambiciju i zdravu težnju ka savršenstvu“ ili „previsoka očekivanja od sebe i sklonost samoktitikovanju“?

Danas se perfekcionizam najčešće povezuje upravo sa samokritičnošću, nezadovoljstvom i stalnim osećajem da nismo dovoljno dobri. Međutim, da li je to sve što predstavlja perfekcionizam? Otkuda onda toliko ljudi koji teže ka savršenstvu, ako je to toliko loše?

Retko se govori o tome da postoje ljudi koji se sa svojim perfekcionizmom uspešno nose. Njih često ne nazivamo perfekcionistima, već ih opisujemo kao odgovorne, savesne, disciplinovane ili uspešne.

Zbog toga je važno napraviti razliku između različitih oblika perfekcionizma. Postoje brojni naučni radovi koji ukazuju na to da je perfekcionizam višedimenzionalan konstrukt, odnosno da obuhvata i adaptivne (zdrave) i maladaptivne (nezdrave) obrasce ponašanja i razmišljanja.

Kako izgleda zdravi perfekcionizam?

·       Neuspeh se doživljava kao prilika za učenje, a ne kao dokaz lične neadekvatnosti.

·       Zadacima se pristupa savesno, sa željom da se obave kvalitetno i na vreme.

·        Pokreće ga težnja ka razvoju i napretku, a ne strah od greške.

·         Uzore i ideale doživljava kao inspiraciju, a ne kao izvor pritiska usled straha da će izneveriti njihova očekivanja ili verovanja da nikada neće dostići nivo na kome je taj uzor.

·         Postavlja sebi visoke, ali realno dostižne ciljeve i spreman je da prilagodi put do njih.

Kako izgleda nezdravi perfekcionizam?

·        Strah od neuspeha stavlja fokus na izbegavanje grešaka, a ne na ostvarenje cilja.

·        Postavljaju se previsoka očekivanja čije ponovljeno neispunjavanje vodi ka iscrpljenosti, samokritikovanju  i neprijatnim osećanjima.

·       Preterana samokritičnost dovodi do odlaganja obaveza ili potpunog odustajanja.

·       Neuspeh se doživljava kao potvrda sopstvene nesposobnosti ili manje vrednosti.

·       Uspeh često ne donosi zadovoljstvo, jer se kriterijumi stalno pomeraju i postavljaju novi, gotovo nedostižni ciljevi.

Zašto nastaje perfekcionizam?

Razlozi zbog kojih neko razvija perfekcionizam mogu biti različiti.

Iz perspektive transakcione analize, razvoj perfekcionizma se može objasniti kroz poruke koje dete dobija od roditelja i drugih značajnih osoba od najranijeg detinjstva. Te poruke mogu biti direktne, kroz očekivanja i pravila koja se detetu upućuju, ali i indirektne, koje roditelji svojim ponašanjem pokazuju deci. Ukoliko roditelji teže savršenstvu, izrazito su savesni i postavljaju sebi vrlo visoke standarde, postoji verovatnoća da će dete usvojiti sličan obrazac ponašanja.

Drugi važan faktor odnosi se na to za kakva smo ponašanja bili hvaljeni tokom odrastanja. Ako smo rastali uz poruke da vredimo onda kada nešto uradimo savršeno, možemo razviti uverenje da ljubav, prihvatanje i priznanje zavise od naših postignuća. Tada težnja ka savršenstvu prestaje da bude izbor i postaje način na koji pokušavamo da potvrdimo sopstvenu vrednost i obezbedimo pripadanje i ljubav ljudi koji su nam važni.

Kada perfekcionizam postane merilo lične vrednosti

Problem ne nastaje onda kada želimo da svoj posao uradimo kvalitetno i odgovorno. Problem nastaje kada težnja ka savršenstvu postane uslov da bismo se osećali vrednim i prihvaćenim.

Kao što je na početku pomenuto, u detinjstvu često učimo kroz iskustvo i poruke koje dobijamo od važnih odraslih osoba. Ako smo bili hvaljeni kada smo sve radili savršeno, bili odgovorni ili postizali izuzetne rezultate, mogli smo da razvijemo pogrešan zaključak da ćemo biti prihvaćeni i vredni samo ukoliko budemo savršeni.

Takvo uverenje predstavlja osnovu nezdravog perfekcionizma. Tada težnja ka visokim standardima više nije motivisana željom za razvojem, već željom da dobijemo potvrdu lične vrednosti i da budemo prihvaćeni i voljeni.

U tom trenutku perfekcionizam prestaje da bude pokretač i postaje prepreka. Umesto da nas podstiče da pokušamo, on nas tera da stalno proveravamo, odlažemo ili potpuno odustanemo od zadatka, jer verujemo da greška znači da nismo dovoljno dobri.

Paradoks je u tome što upravo strah od greške često dovodi do manjeg uspeha, odlaganja obaveza i propuštenih prilika. Osoba ne odlaže zato što nije sposobna, već zato što je uverenje da to što radi mora biti savršeno postalo važnije od postizanja cilja.

Drugim rečima, nezdravi perfekcionizam ne zasniva se na težnji ka što postizanju što većeg uspeha, već na strahu da ćemo, ukoliko pogrešimo, izgubiti prihvatanje, poštovanje ili osećaj sopstvene vrednosti.

Kako onda perfekcionizam može da bude pozitivan?

Kada govorimo o perfekcionizmu, često zaboravljamo da upravo težnja da nešto uradimo kvalitetno može biti važan pokretač razvoja, profesionalnosti i odgovornosti.

Kako bi izgledala operacija kada hirurg ne bi težio da svoj posao obavi što kvalitetnije? Kako bi se završio sudski postupak kada advokat ne bi posvetio pažnju svakom detalju slučaja koji zastupa? Koliko bismo imali poverenja u automehaničara koji svoj posao obavlja površno?

Upravo težnja ka kvalitetu, odgovornosti i stručnosti omogućava ljudima da napreduju i pružaju svoj maksimum. U tom smislu, perfekcionističke težnje mogu biti veoma korisne.

Ono što pravi značajnu razliku jeste ono što pokreće i vodi naše perfekcionističke težnje. Kada nas pokreće želja da učimo, razvijamo se i budemo što bolji u onome što radimo, perfekcionizam može doprineti ličnom i profesionalnom razvoju. Kada nas, međutim, pokreće strah da ćemo pogrešiti, biti kritikovani ili odbačeni, ista ta težnja prestaje da bude snaga i postaje izvor hroničnog stresa, odlaganja i nezadovoljstva.

Zato cilj nije da se odreknemo visokih standarda, već da naučimo da ih postavljamo tako da nam služe, a ne da upravljaju našim životom.

Drugim rečima, nema problema u tome da se teži visokom uspehu i kvalitetu. Problem nastaje kada poverujemo da moramo biti savršeni da bismo vredeli.

Ako prepoznaješ da često odustaješ od zadataka koji su ti važni ili ih stalno odlažeš jer imaš osećaj da ih nećeš uraditi dovoljno dobro, moguće je da nije problem u nedostatku sposobnosti ili motivacije, već u strahu od greške.

U takvim situacijama može pomoći da veliki cilj podeliš na što manje i jednostavnije korake. Umesto da razmišljaš o celom zadatku, usmeri pažnju samo na prvi, najmanji korak koji možeš da uradiš već danas. Kada ga završiš, zastani i primeti da si napravio/la pomak. Tek tada pređi na sledeći korak. Na taj način fokus se pomera sa pitanja „Da li ću ovo uraditi savršeno?“ na pitanje „Šta je sledeća mala stvar koju mogu da uradim?“

Seti se da fokus na izbegavanje greške smanjuje prostor za učenje kroz iskustvo, a upravo iskustvo, koje neminovno uključuje i greške, predstavlja put ka razvoju i usavršavanju.

Dok se boriš da po svaku cenu ne pogrešiš, može se desiti da propustiš priliku da učiš, napreduješ i primetiš sve ono što si već uradio/la dobro. Ne moraš prestati da težiš visokom kvalitetu i uspehu. Naprotiv, ta težnja može biti i tvoja snaga. Ali je važno da svoju vrednost ne meriš time koliko si savršen/a.

Tek kada greška prestane da bude pretnja našem identitetu, možemo da iskoristimo najbolje što perfekcionizam nudi, a da pritom ne postanemo njegov zarobljenik.