Zamislite osobu koja na prvi pogled deluje potpuno samostalno, emocionalno stabilno i nezavisno.
Ne oslanja se lako na druge, drži distancu, izbegava duboke razgovore o emocijama i brzo se povlači kada veza postane suviše bliska.
Ovakva osoba ne mora izgledati ,,hladno“ u svakodnevnom životu, možda je druželjubiva, duhovita, pa čak i romantična u određenim trenucima.
Ipak u trenucima kada se zahteva dublje emocionalno povezivanje, ona se zatvara.
Ovaj obrazac ponašanja karakterističan je za izbegavajući stil afektivnog vezivanja. Iako deluje kao deo karaktera, u osnovi se najčešće nalazi iskustvo iz ranog detinjstva koje je oblikovalo osećaj sigurnosti u bliskim odnosima.
Koreni u detinjstvu – kada bliskost ne znači sigurnost
Naš odnos prema bliskosti i emotivnom vezivanju formira se u prvim godinama života, najčešće kroz odnos sa primarnim negovateljima.
Ako je dete odrastalo u sredini u kojoj su njegove emocionalne potrebe bile dosledno ignorisane, umanjivane ili neprikladno tretirane, ono uči da ne može da se osloni na druge.
Odrasla osoba s izbegavajućim stilom – Često neshvaćena
U odraslom dobu, osobe s ovim stilom vezivanja imaju poteškoća da se emocionalno otvore.
Njima bliskost ne znači sigurnost, već potencijalnu ugroženost. U partnerskim odnosima, često imaju osećaj da ih bliskost ,,guši“ ili da gube deo svoje slobode. Mogu se povući iz veze kada stvari postanu ozbiljne, izbegavati konflikte, emocionalne razgovore ili minimizirati značaj partnerovih osećanja. Često su vrlo racionalni, usmereni na postignuće, karijeru ili hobije, dok su emocionalne teme ,,rezervisane“ za duboko potisnute delove ličnosti. Neki od njih biraju površne ili kratkoročne veze, kako bi izbegli intenzitet i ranjivost koje donosi prava bliskost. Drugi ostaju u vezi, ali mentalno i emocionalno drže distancu, partneru delujući hladno ili nezainteresovano.
Unutrašnji svet: želja i strah u isto vreme
Paradoks izbegavajućeg stila je u tome što ove osobe često duboko žude za povezanošću, ali ih strah od ranjivosti tera da se distanciraju.
Njihova potreba za ljubavlju i pripadanjem je autentična, ali je potisnuta i sakrivena iza maske samostalnosti.
Mogu delovati kao da im niko ne treba, ali često osećaju prazninu i usamljenost koje sebi ne umeju ili ne smeju da priznaju.
U unutrašnjem svetu ovih osoba često postoji unutrašnji konflikt: ,,Želim da budem voljen, ali ne smem da dozvolim sebi da budem povređen.“
Ova dinamika može biti iscrpljujuća, kako za samu osobu, tako i za njenog partnera.
Partneri izbegavajućih osoba – na emotivnom toboganu
Biti u vezi sa osobom koja ima izbegavajući stil vezivanja može biti zbunjujuće i bolno.
Partner može dobijati pomešane poruke, jedan dan oseća bliskost i toplinu, a već sledeći dan nailazi na distancu, tišinu ili emocionalnu hladnoću.
Ove promene nisu nužno manipulativne, već predstavljaju unutrašnju borbu osobe koja se trudi da balansira između potrebe za blizinom i straha od iste.
U ovakvoj dinamici često se stvara obrazac ,,jurnjave i povlačenja“ – što više jedan partner traži bliskost, drugi se više povlači. Ukoliko oba partnera imaju nesigurne stilove vezivanja (na primer, jedan izbegavajući, drugi preokupirani), veza može postati emocionalno iscrpljujuća i nestabilna.
Izbegavanje nije ravnodušnost
Jedna od najvećih zabluda o ljudima sa izbegavajućim stilom vezivanja jeste da su emocionalno plitki ili nezainteresovani za ljubav.
Istina je da oni često vole duboko, ali im je izražavanje te ljubavi teško, jer nose staru poruku da emocije vode u bol.
Njihovo povlačenje nije ravnodušnost, već odbrana.
Kada ovakva osoba počne da se otvara, često je to rezultat velike unutrašnje borbe i hrabrosti.
Važno je naglasiti da stil afektivnog vezivanja nije dijagnoza, niti je nepromenljiv. To je obrazac ponašanja i osećanja koji se može postepeno menjati kroz svesnost, introspektivan rad i sigurne odnose. Prvi korak ka promeni je prepoznavanje sopstvenog obrasca. Ako se prepoznajete u ovim opisima, pitajte sebe:
• Kako reagujem kada neko pokuša da mi se emocionalno približi?
• Da li osećam nelagodu kada treba da govorim o svojim osećanjima?
• Da li često mislim da je lakše biti sam nego rizikovati da budem povređen/a?
Kada postanemo svesni svojih odbrambenih mehanizama, možemo početi da ih menjamo. To ne znači da ćemo odmah poželeti bliskost ili znati kako da se otvorimo, ali znači da prestajemo da bežimo od sebe i svojih potreba. Psihoterapija može biti ključan korak u ovom procesu.
U sigurnom, podržavajućem odnosu sa terapeutom, osoba može po prvi put osetiti kako izgleda kada su emocije prihvaćene, a ranjivost ne vodi odbacivanju.
Tako se polako menja unutrašnji model bliskosti.
Kako partneri mogu pomoći (ali ne i ,,popraviti“)
Ako ste u vezi sa osobom koja pokazuje izbegavajuće ponašanje, važno je da razumete da ona ne odbacuje vas lično, već da se bori sa sopstvenim unutrašnjim svetom.
Pristup koji podrazumeva strpljenje, jasnoću i doslednost može doprineti osećaju sigurnosti kod izbegavajuće osobe.
Međutim, važno je znati da nije vaš zadatak da ,,lečite“ partnera. Možete biti podrška, ali promena mora doći iznutra.
Ako odnos postaje previše bolan, ako osećate da stalno trčete za partnerom koji emocionalno izmiče, važno je postaviti granice i razmisliti o sopstvenim potrebama.
Na kraju, može li izbegavajući stil postati sigurniji?
Da, može.
Uz rad na sebi, iskustva u kojima su emocije prihvaćene, kao i učenje kako da se ostane prisutan i kada je neprijatno, osoba može razviti sigurniji stil vezivanja.
To znači da može ostati u kontaktu sa svojim emocijama, povezati se s drugima i istovremeno sačuvati osećaj ličnih granica i slobode.
Bliskost ne mora da bude zamka. Može biti prostor u kome rastemo, lečimo i postajemo celovitiji.
I umesto da bežimo kada nam je stalo, možemo naučiti da ostanemo.
Polako.
Ali sigurno.