Dete kome je sve pruženo, a koje se i dalje oseća samo

Postoje deca koja su imala „sve“. Roditelji su se trudili, odricali, radili više nego što su mogli. Plaćali su škole, treninge, jezike, ekskurzije. Brinuli su o svakom detalju i sa iskrenom željom govorili: „Hoću da moje dete ima ono što ja nisam imao.“
Ipak, veoma cesto, kada ta deca odrastu, u sebi nose tihu i teško objašnjivu prazninu.
Ne mogu da kažu da im je nešto nedostajalo. Ne mogu da optuže roditelje da ih nisu voleli. A opet, negde duboko u sebi ostaje osećaj da ih niko nije zaista upoznao. Kao da su bili voljeni zbog svoje budućnosti, ali ne i dovoljno viđeni u svojoj sadašnjosti.

U terapijskoj sobi to zvuči ovako:
„Moji roditelji su učinili sve za mene.“
„Znam da treba da budem zahvalan.“
„Ali nikada nisam imao utisak da je nekoga zanimalo kako se zaista osećam.“
I tu se često pojavi tišina.
Jer nije lako priznati da možemo biti duboko voljeni, a istovremeno emocionalno usamljeni.

Iz ugla porodične psihoterapije, dete ne raste samo od hrane, obrazovanja i sigurnosti. Ono raste iz osećaja da je primećeno. Da neko zastane, pogleda ga i kaže: „Vidim te. Čujem te. Važno mi je kako ti je.“
Kada roditelji, često iz najbolje namere, više pažnje posvete postignućima nego unutrašnjem svetu deteta, ono može naučiti da svoju vrednost meri rezultatima. Da bude odlično, odgovorno i uspešno, ali da duboko u sebi veruje da ljubav mora da zasluži.
Takvi ljudi kasnije često izgledaju snažno i stabilno. Drugi ih vide kao uspešne i pouzdane. A oni, kada ostanu sami sa sobom, osećaju hroničan pritisak, strah od neuspeha i tihu sumnju da možda nikada nisu dovoljno dobri.

Iza perfekcionizma se često ne krije ambicija, već glad za potvrdom.
Iza stalnog dokazivanja — potreba da konačno budu viđeni.
Iza uspeha — dete koje još uvek čeka da neko primeti kako se zaista oseća.
Dobra vest je da taj unutrašnji osećaj praznine nije nešto sa čim moramo zauvek živeti.

Kada u terapiji neko prvi put doživi da je saslušan bez procenjivanja, da su njegova osećanja važna i da ne mora ništa da dokazuje da bi bio prihvaćen, počinje da se menja odnos prema sebi. Postepeno se gradi unutrašnji osećaj sigurnosti koji možda ranije nije postojao.
Ponekad najdublje isceljenje ne nastaje kada dobijemo još jedan savet, već kada nas neko zaista vidi.

A kada se to dogodi, više ne moramo da budemo savršeni da bismo se osećali vrednim ljubavi.