Samopouzdanje je jedna od onih reči koje svi koristimo, u svakodnevnom govoru, u savetima, u ličnom razvoju, ali retko kada zaista zastanemo da razmislimo šta ona zapravo znači.
Često se svodi na spoljašnji utisak: sigurnost u nastupu, odsustvo straha, uspeh koji je vidljiv drugima. I upravo tu nastaje problem jer takva slika samopouzdanja nije samo nepotpuna, već može biti i zbunjujuća, pa čak i obeshrabrujuća.
U praksi, samopouzdanje je mnogo suptilnije i kompleksnije. Ono nije stanje u kojem smo stalno sigurni, jaki i nepokolebljivi, već odnos koji imamo prema sebi, naročito u trenucima kada stvari ne idu kako smo očekivali.
Zato je, pre nego što pokušamo da “izgradimo” samopouzdanje, važno da razumemo šta ono zapravo jeste ali i šta nije.
U nastavku razbijamo neke od najčešćih zabluda koje često oblikuju način na koji razmišljamo o sebi.
Samopouzdanje ne postoji u greškama i neuspehu
Postoji verovanje da se samopouzdanje nema svoje mesto u greškama i neuspehu. Međutim, samopouzdanje podrazumeva da i dalje mislimo i osećamo da smo u redu i da imamo svoju vrednost i u situaciji gde nismo postigli uspeh, gde pogrešimo, gde nismo zadovoljni ishodom. Zajedno sa tim ide i proces da iz neuspeha izvučemo, sa jedne strane pouku za drugi put, a, sa druge strane, da nađemo šta je ono što je bilo pozitivno, što jesmo uradili dobro u situaciji u kojoj smo pogrešili ili doživeli neuspeh.
Samopouzdanje je stalno
Čujem kako nekada ljudi imaju uverenje da, ako neko ima visoko samopouzdanje, to onda znači da se ta osoba stalno oseća samopouzdano. Samopouzdanje, ustvari, ima svoju dinamiku, ono raste i pada, nije u potpunosti stabilno, ni kod ljudi sa visokim samopouzdanjem. Ono što se gradi i vežba kao veština jeste da naučimo da brže sebe podržimo tako što se, kada smo nesigurni u sebe, podsetimo nekih svojih osobina koje cenimo, pređenih izazova ili uopšte vere i ljubavi koje imamo prema sebi i da se brže vratimo u doživljaj samopouzdanosti.
Uspešni/priznati ljudi su češće samopouzdani
Postoji i mišljenje da su ljudi koji su javne ličnosti, uspešni ili priznati oni koji se uvek ili skoro uvek osećaju samopouzdano. možda zbog svog nastupa, delovanja i manira, možda zbog svojih postignuća i priznanja. Ako samo pronađete ozbiljnije intervjue nekih takvih ličnosti, videćete da će govoriti o tome kako se nekad ili čak, često osećaju nesigurno u sebe. Neki od njih nalaze lakše mehanizme da se vrate u osećaj visokog samopouzdanja i da ne ostaju dugo u osećaju nesigurnosti, a za neke je to i dalje teška borba.
Samopouzdanje je nedostatak straha, neprijatnosti, nelagodnosti
Još jedna zabluda o samopouzdanju jeste izjednačavanje samopouzdanja isključivo sa neustrašivošću, velikim osećajem sreće i prijatnosti. Osoba može biti samopouzdana i osetiti strah, neprijatnost, neku vrstu nelagode, nezadovoljstvo i sl. Ukoliko osoba ima dovoljno podrške u sebi da ostane sa tim neprijatnim doživljajima, baš to može biti deo njenog visokog samopouzdanja u smislu da veruje da vredi i da je u redu i kada je uplašena i kada nije zadovoljna, kada oseća nelagodu…
Samopouzdana osoba je veoma komunikativna i otvorena prema drugima
Osoba koja je samopouzdana, nije nužno i veoma komunikativna i otvorena, odnosno, osoba isto može biti visoko samopouzdana, a da bude introvertna, manje otvorena ili manje poverljiva u odnosima sa drugim ljudima. Samopouzdanje ne podrazumeva da se ono iskazuje ili komunicira drugima, to nekad može biti i osećaj koji ostavljamo sami za sebe, čak i kada delujemo zatvoreno ili povučeno.
Zaključak
Kada se uklone ove zablude, samopouzdanje prestaje da deluje kao nešto rezervisano za “posebne” ljude ili kao stanje koje se jednom dostigne i zauvek zadrži.
Umesto toga, ostaje nešto mnogo realnije i dostupnije.
Samopouzdanje nije odsustvo grešaka, straha ili nesigurnosti. Nije ni stalno prisutan osećaj sigurnosti, niti nešto što nužno mora biti vidljivo drugima. Ono se ne meri isključivo postignućima, niti spoljašnjim utiskom.
Suština samopouzdanja je u načinu na koji se odnosimo prema sebi, posebno u trenucima kada sumnjamo, grešimo ili se suočavamo sa izazovima.
To je sposobnost da sebe ne napustimo u tim trenucima.
Da ostanemo na svojoj strani.
Da prepoznamo sopstvenu vrednost čak i kada nam to nije najlakše.
I možda je upravo tu ključna promena perspektive, samopouzdanje nije nešto što ili imamo ili nemamo, već nešto što se gradi kroz odnos koji svakodnevno razvijamo sa sobom.
