KAKO VOLIMO I ZAŠTO BAŠ TAKO?

Priča o attachmentu, bliskosti i našim najdubljim strahovima

Možda ste nekada pomislili: “Zašto mi je toliko teško kada se ne javlja?” ili: “Čim mi se neko približi poželim da pobegnem,”

A možda ste se nekada pitali, zašto iznova biram odnose u kojima toliko želim bliskost, a istovremeno se u njima osećam nesigurno, nevidljivo ili usamljeno.

U partnerskim odnosima često imamo doživljaj da reagujemo na ono što druga osoba radi. Istina je da mi ponekad ne reagujemo samo na sadašnji trenutak , već reagujemo na ono što taj trenutak pokrene u nama.

Tako da jedna poruka bez odgovora može imati različita značenja različitim ljudima. Neko od nas će pomisliti: “Zauzet/a je”, drugome će biti “Nešto nije u redu.”, a neko treći će je čuti kao “Opet ću biti ostavljen/a.”

Tu počinje priča o attachmentu.- afektivnoj vezanost

Šta je attachment?

Attachment se odnosi na način na koji stvaramo i doživljavamo bliske emocionalne odnose. Odgovara nam na pitanje na koji način tražimo bliskost, doživljavamo sigurnost i kako reagujemo kada osetimo da bi odnos mogao biti ugrožen. Osnove ove terorije postavio je John Bowlby, a svoj doprinos u istraživanju dala je i Mary Ainsworth.

Naš attachment tj.način na koji ćemo se povezivati sa drugim ljudima formira se u ranom detinjstvu i zavisi od toga kako su važne osobe koje neposredno brinu o nama (roditelji, stratelji, najčešće majka) odgovarale na naše potrebe. Da li su bile dostupne, predvidive, brižne i emocionalno prisutne.

 Dete kroz iskustvo uči o sebi i o svetu oko sebe.

-Da li je bezbedno osloniti se na drugoga?

-Da li će neko biti tu kada mi je potreban?

-Da li sam vredan ljubavi i pažnje?

Ta iskustva kasnije mogu postati deo našeg unutrašnjeg modela odnosa.

Ali attachment nije presuda.

Naši obrazci mogu da se menjaju kroz nova iskustva, sigurne odnose i psihoterapijski rad.

4 obrasca vezivanja

Najčešći obrazac vezivanja (attachment) je SIGURNA VEZANOST

Osoba može da bude bliska drugome, a da pritom zadrži osećaj sebe.

Može da kaže: “Potrebna si mi, ali mogu i sama”

Lakše izražava potrebe, postavlja granice i podnosi određenu dozu distance bez automatskog zaključka da je ljubav nestala.

Sigurnost ne znači da osoba nema strahove, ljubomoru ili konflikte. Ona pre svega znači da postoji kapacitet za poverenje, komunikaciju i popravljanje odnosa.

ANKSIOZNA VEZANOST (preokupirana vezanost)

Kod anksioznog obrazca postoji snažna potreba za bliskošću i potvrdom odnosa.

Tišina može da se doživi kao znak odbacivanja. “Zašto mi nije odgovorio/la?”  “Da li se nešto promenilo?”  “Da li me još uvek voli?”  “Šta ako ode?” Osoba može mnogo energije trošiti na praćenje partnerovog ponašanja i traženje znakova da je odnos siguran. Iza toga često nije “prevelika potreba za pažnjom”  već duboki strah od gubitka bliskosti.

IZBEGAVAJUĆA VEZANOST 

Ovde bliskost može biti doživljena kao nešto što ugrožava autonomiju.

Osoba može želeti odnos, ali kada odnos postane dovoljno blizak, može početi da oseća potrebu za distancom. “Treba mi prostor.” “Ne volim da zavisim ni od koga.” “Ne želim da pričamo o emocijama”

Nekada upravo onda kada druga osoba želi bliskost, izbegavajuća osoba počinje da se povlači.

DEZORGANIZOVANA VEZANOST

Kod ovog obrasca mogu istovremeno postojati jaka potreba za bliskošću i snažan strah od nje.

Osoba želi odnos, ali joj bliskost može istovremeno biti i izvor sigurnosti i opasnosti.

Zbog toga odnosi mogu biti veoma intenzivni i promenljivi- ,približavanje, pojačavanje , pa  udaljavanje, strah, potreba, pa ponovno  približavanje.

Šta se dešava kada se različiti obrasci sretnu?

Jedan od zanimljivih obrazaca koje možemo videti u partnerskom odnosu jeste dinamika anksioznog i izbegavajućeg partnera

Jedan partner(anksiozni) traži sve više i više bliskosti , dok se drugi(izbegavajući) povlači. Što prvi više traži, to se drugi više povlači. I tako nastaje začarani krug.

U tom trenutku partneri često počinju da se međusobno doživljavaju kao problem.

A zapravo pred nama se nalazi aktivan “ples” dva različita načina regulacije bliskosti.

Možemo li promeniti svoj attachment?

Da.

Način na koji smo naučili da se vezujemo nije naša konačna definicija.

U sigurnom odnosu možemo prvi put doživeti da neko ostaje i kada kažemo “ ne “.

Možemo naučiti da konflikt ne znači kraj odnosa.

Možemo naučiti da nečija potreba za prostorom ne mora automatski značiti odbacivanje.

Možemo naučiti da bliskost ne znači gubitak sebe.

A psihoterapija može biti prostor u kojem počinjemo da prepoznajemo sopstveni obrazac,

jer kada počnemo da prepoznajemo svoj obrazac dobijemo mogućnost da ga menjamo.

A “cilj” nam nije da postanemo savršeno sigurni.

Cilj nam  je da možemo da budemo bliski a da ne igubimo sebe.

Da možemo da volimo, a da ne živimo u stalnom strahu od gubitka.

I da možemo da budemo sami , a da samoću ne doživljavamo kao napuštanje.