Gubitak je sastavni deo života, ali to ne znači da nas ikada zaista nauče kako da se nosimo sa istim. Kada izgubimo nekoga ili nešto važno, ne menja se samo naš unutrašnji svet, menjaju se i naši odnosi, komunikacija pa čak i naizgled uobičajene rutinske stvari. U porodici, gubitak nikada ne pogađa samo jednu osobu. On se oseća kroz ceo sistem.
U radu sa klinetima često vidim koliko porodice različito reaguju na gubitak. Neko preuzima odgovornost, neko se povlači, neko brine o svima, a neko se izgubi u sopstvenom bolu. Nijedan način nije pogrešan. To su svi pokušaji da se održi povezanost u trenutku kada je ona poljuljana.
Porodica kao sistem koji diše zajedno
Prema istraživanjima Frome Walsh i Monice McGoldrick, porodicu treba posmatrati kroz prizmu životnog ciklusa. Svaka porodica prolazi kroz prirodne tranzicije poput odrastanje dece, njihovog odlaska iz porodičnog doma, starenje roditelja, naše uloge se menjaju. Kada se u tim trenucima dogodi gubitak, porodica ne gubi samo osobu, već i deo identiteta, strukture i uloga koje su bile povezane s njom.
Gubitak, kako ga opisuju Walsh i McGoldrick, nije samo individualni proces. To je kolektivno iskustvo koje utiče na ceo sistem. Način na koji porodica reaguje zavisi od toga koliko su fleksibilni njeni članovi, koliko otvoreno komuniciraju i koliko su spremni da se prilagode novonastalim okolnostima.
Gubitak ima mnogo lica
Mnogi misle da je gubitak isključivo smrt voljene osobe. Ali zapravo, gubitak može biti i razvod, bolest, odlazak dece od kuće, gubitak posla, ili promena u ulogama i očekivanjima. Svaka takva promena zahteva da porodica pronađe novi ritam, da se prilagodi novim ulogama, da pronađe nove načine povezivanja, da zbrine potrebe svih članova porodice.
Tuga kroz generacije
Walsh i McGoldrick ističu i važnost porodične istorije i prenetih gubitaka. Ako porodica nije imala prostor da tugu izrazi, bol može ostati „zamrznut“ u porodičnoj priči. Sledeće generacije osećaju težinu koju ne razumeju, jer tuga nije bila priznata niti podeljena. U terapiji često vidimo kako razgovor i priznavanje bola oslobađaju energiju koja je bila zarobljena kroz generacije.
Otpornost porodice
Porodice koje uspevaju da se prilagode gubitku obično pokazuju nekoliko zajedničkih osobina. One razgovaraju o onome što se desilo, priznaju bol, ali i dalje održavaju povezanost. Stvaraju rituale sećanja i zajedničke načine da održe kontakt sa sećanjima na osobu ili period koji su izgubili. Takve porodice uče da žive s gubitkom, a ne da ga ignorišu.
Praktični koraci koji pomažu
Iako ne postoji univerzalan način da se tuguje, porodicama pomaže nekoliko jednostavnih koraka:
Razgovor o osećanjima svakog člana porodice, spremnost da se sasluša bez osuđivanja.
Male rituale sećanja, koji su jedinstveni baš za tu osobu, za zajednički momenat.
Priznavanje da svako tuguje drugačije i da su različite reakcije normalne.
Održavanje povezanosti kroz zajedničke aktivnosti i prisustvo, iako bol postoji.
Mesto za nadu
Tuga nije neprijatelj. Ona je most između onoga što smo izgubili i onoga što još imamo. Kada porodica pronađe način da o gubitku priča, da ga podeli i integriše u zajedničku priču, ona ne gubi ono najvažnije, osećaj da i dalje pripada.