Prvi septembar je zaista početak mnogih aktivnosti. Čak i da niste trenutno ni roditelj, ni đak i Vi verovatno svoje sećanje organizujete prema razredu u kom ste određene godine bili, a ne koliko ste imali tačno godina. Prvog septembra život u gradu za sve postaje užurbaniji: saobraćaj je zakrčeniji, prave se redovi u pekarama i prodavnicama za vreme školskog odmora, ponovo se priča o položaju učitelja i profesora u društvu…
Za svakog roditelja školarca 1. septembar je datum koji je još kritičniji. Moglo bi se čak reći da roditelji mere vreme na dva doba: raspust i školska godina. Posebno stresan je ovaj period za one čija deca prvi put kreću u školu. Ne zna se na šta pre da se stavi fokus. Nova odeća, obuća, nove torbe, sveske, pribor, udžbenici… Sve ovo predstavlja i veliki finansijski izdatak, a potrebno je izdvojiti i značajno vreme da bi se opremio jedan školarac.
Školski uspeh
A da li Vam sva ta ulaganja garantuju da će Vaše dete sutra biti uspešan i zadovoljan đak? Praksa pokazuje da su za uspeh u školi mnogo značajniji neki drugi faktori.
Škola je jedan sistem kome dete treba da se prilagodi. Time mu se na neki način uzima i deo slobode koju je do tada imao što je normalna cena socijalizacije, odnosno života u društvu kojem pripada.
U ovo vreme većina roditelja već je izabrala školu u koju će mu dete ići. Ako je to ona koja mu je najbliža mestu stanovanja i u koju idu drugari iz kraja, roditelj je već dosta sebi olakšao “posao” oko odlaska i dolaska deteta u školu.
Nekada roditelji previde činjenicu da to što im nije problem da dete dovoze i odvoze kolima u neku udaljeniju školu, u trenutku kada njihovo dete poraste pa krene u 5 – 6. razred i poželi da ide samo ili sa drugarima, može biti značajan gubitak vremena za njihovog školarca, a i brige za njih. No ko će još o tome da razmišlja o tome kada ima prvače.
Kako podržati dete?
Podrška deteta za polazak u školu podrazumeva podršku na više različitih nivoa:
Najpre treba detetu obezbediti dobre fizičke uslove za rad i učenje. Odvojiti za đaka, po mogućnosti mirniji deo prostora u stanu koji će ono samo organizovati. Mesto gde će smeštati svoju torbu, školski pribor, kljige, sveske, laptop. Najbolje bi bilo da ima svoj radni sto sa policama ili fiokama za odlaganje stvari i svoju radu stolicu. Neka dete zajedno sa Vama učestvuje u pripremi za školu. Dopustite mu da bira sveske, pernicu, torbu i ostale neophodne stvari shodno budžetu koji ste odvojili za tu namenu.
Podrška detetu, pogotovo onom u prva 4 razreda, sastoji se i u puštanju da dete samo sprema svoju školsku torbu, pribor, pakuje knjige i sveske shodno rasporedu časova koje ima. Moglo bi se reći i da je ovo najvažniji zadatak koji detet treba da savlada na kraju prvog razreda. Neka deca ovo ne savladaju ni do 5. razreda. Nekada ni do srednje škole. Ovo se dešava jer im roditelji u želji da pomognu, da imaju dobre ocene u školi, čine to umesto njih. I ne samo to. Roditelji, posebno mlađe dece, skloni su da crtaju radove za likovno, pišu sastave, popunjavaju radne sveske i sl. U stvari, roditelji tako nesvesno detetu šalju poruku da su nesposobni i da je neko drugi odgovoran za njihove obaveze. Naravno da će dete zaboravljati, manje više redovno u početku, nešto od onoga što mu je potrebno za taj dan u školi. Zbog toga će iskusiti i kritiku od strane učitelja/profesora, pa možda i lošu ocenu. Međutim, sve je to neuporedivo manje važno od višeg cilja. Reč je o cilju da Vaš đak nauči šta su njegove obaveze i odgovornost. Što pre to nauči, kasnije će mu školovanje biti lakše.
Na roditelju je i da detetu pruži što realniju sliku škole. Opišite svom detetu na osnovu svog iskustva i onoga što ste se raspitali o školi u koju ste ga upisali, kako izgleda školski čas. Da se od deteta očekuje da poštuje neka osnovna pravila bez kojih škola teško može da funkcioniše. Npr. da treba da sedi dok traje čas, da ne sme da prekida nastavnika i druge učenike… Dalje, da ako želi da nešto kaže zatraži reč od nastavnika i kaže da ga svi čuju.
Negujte pozitivan stav o školi, učiteljima, sticanju znanja i znanju uopšte. Naučite dete da poštuje autoritet nastavnika jer je to osnova da ga Vaše dete sluša i od njega uči. Pričajući generalno loše o učiteljima, profesorima, drugom osoblju u školi, stvarate kog deteta sliku da je ono ili superiorno u odnosu na njih ili da su oni nebitni. Priznaćete, to nije baš pametno s obzirom na to da će sa tim ljudima vaše dete provoditi po 5 – 6 sati dnevno. Takođe jedan od važnih faktora prilikom usvajanja znanja je i da se vrednuje osoba od koje se uči. Svuda postoje boljii i lošiji profesori. No i od onog najlošijeg možete nešto naučiti, ako nemate predrasude i otvorenog ste uma. Dobro bi bilo da dete vreme provedeno u školi iskoristi u učenju gradiva koje mu se predaje. Mimoilaženje i suprotstavljenost u stavovima Vas i učitelja /profesora ne treba da ide u pravcu negiranja svake vrednosti istih. Ako do toga dođe rešavajte to tako što ćete direktno komunicirati sa njima a ne preko deteta slati poruke netrpeljivosti. Takođe imajte na umu, da ste i Vi kao roditelj koji ste upisali dete u školu, dužni da poštujete pravila škole.
Naučite dete da i druga deca sa kojima, “deli školske klupe”, takođe kao i ono dolaze sa nekim željama, očekivanjim, strahovima. Da su svi oni na istom “poslu”. Naučite ga da ne treba da se plaši ako mu se neko suprotstavi. Da proba da rešava konflikte samo, po mogućstvu bez vređanja i nasilja. A ako ne ide, da potraži pomoć učitelja, profesora, stručnih saradnika, drugog osoblja škole. Dozvolite mu da u konfliktnim situacijama bude što više samostalno, bez obzira što na Vašu podršku uvek može da računa. Objasnite svom detetu da niko ne treba da ga vređa ili fizički povređuje. Takođe, dobro bi bilo da ga naučite i da razlikuje kada ga neko slučajno gurne ili tim činom želi da ostvari kontakt ili ga pogodi npr. loptom tokom neke igre od jasno postojane i/ili iskazane namere da želi da ga povredi. Nekada baš roditelji, na osnovu jednostranog opisa nekog dešavanja u školi naprave svojom intervencijom još veći problem svom detetu. Kasnije, ono u društvu bude okarakterisano kao slabić, “drukara”, loš drug. Po pravilu, deca koja su sklona nasilnom ponašanju upravo za žrtve biraju one koji im se ne suprostavljaju, koja su sklona da ćute i trpe ili one koji se isključivo oslanjaju na pomoć odraslih.
Bodrite decu da ne uče ni za vas, ni za školu, nego za život. Da je učenje jedan dugoročan proces koji se sastoji od mnogo koraka. I objasnite zašto je to važno. Ovako predstavljeno potencijalno umanjujete strah ako nešto propuste, ako na nekom kontrolnom dobiju lošu ocenu ili su u nekom predmetu neuspešni. Strah nije dobar podsticaj za učenje. Deca imaju prirodnu potrebu da upoznaju svet oko sebe. Olakšajte detetu učenje tako što ćete mu povezivati ono što uči sa njegovim životnim iskustvom. Na primer ako dete iz matematike uči razlomke ili procente naučite ga šta je “neverovatni popust od 20%”. Ili šta je kamatna stopa od “samo 15% godišnje”. Znanje je moć. Ako to vaše detet shvati i prihvati imaće mnogo trajniju motivaciju za učenje nego što bi postigli bilo kojim nagrađivanjem ili kažnjavanjem.
Ne štitite previše dete od kućnih obaveza kojima je doraslo zarad učenja u školi. Izvršavajući jednostavne kućne obaveze, dete stiče disciplinu. Ujedno stiče i samopouzdanje koje je važan faktor uspešnosti svugde, pa i u školi. Svaki školarac je sposoban da namesti svoj krevet (naravno neće biti idealno zategnuta posteljina kao što to mama radi, ali vremenom će biti bolji), da nakon obroka odloži sudove u sudoperu/mašinu za sudove, da baci đubre u kućnu kantu, odloži svoj prljavi veš u korpu gde je predviđeno, napravi sebi jednostavan obrok poput sendviča ili pahuljica u mleku. Na nekom starijem uzrastu deca su sposobna i za mnogo toga, a roditelji ih često posmatraju kao još uvek male i štite ih od kućnih poslova.
Pomažite deci oko savladavanja školskog gradiva samo za ono što ne mogu sama. Nemojte im “stajati nad glavom” dok uče. Dozvolite im da oni prvo Vas pitaju ako im nešto nije jasno i nikako ih ne osuđujte što to još uvek ne znaju. Ako nekada nemate vremena da odgovorite na neko detetovo pitanje, ne omalovažavajte to, recite mu kada ili od koga može da dobije odgovor. Ohrabrujte ih da Vas pitaju ili da traže informacije za ono što im nije jasno. Naučite ih da prepoznaju relevantne izvore informacija, da znaju ko stoji iza toga što čitaju i slušaju, da li ta osoba zaista ima znanje iz oblasti za koju se prestavlja kao “ekspert” ili namerno ili nenamerno obmanjuje druge. U današnje vreme možda jedna od najvažnijih veština koju bi trebalo da naučite svoje dete je selekcija informacija. Svom detetu ćete najviše pomoći ako ga nučite kako da uči, a ne ako učite i rešavate njegove zadatke umesto njega. Kao što ona stara poslovica kaže, “Siromahu ćete pomoći ako ga naučite da peca, a ne ako mu svaki dan donosite ribu”.
Podstičite svoju decu da razmišljaju. Stalno im zadajte neke praktične probleme čije rešavanje zahteva razmišljanje. Ako ih “zaštitite” od razmišljanja Vaša deca će odrasti u nesamostalne osobe. Igranje društvenih igara, pa i onih prokuženih kompjuterskih, pogotovo ako se igraju sa drugim igračima na platformi, kao i bavljenje nekim grupnim sportom mogu biti dobra osnova za razvoj ove važne životne funkcije.
Adaptacija na školu
Dete se najčešće raduje odlasku u školu i sprema se bez većeg napora.
Uglavnom samostalno izvršava svoje obaveze za školu (ustaje na vreme, samo priprema svoju torbu, zna kad su mu kontrolni, pismeni).
Bez problema može da priča o dešavanjima u školi.
Voli da posle škole ostane sa nekim od drugara, da se druže.
Priča i o svojim učiteljima/profesorima bez straha, iako nekada s ljubavlju i poštovanjem, a nekada sa negodovanjem.
Da bi to dete postiglo, roditelju treba malo mudrosti i puno strpljenja. Duško Radović je to lepo sročio:
„Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“